Slučaj jednog J.

Imao sam na starom blogu jednu priču iz vojske koju sam tada podelio na mrežama, potakla me tih dana neka priča na internetu, pa sam ja hteo da ispričam moju, o jednom momku koga ću ovde osloviti sa J.

Bili smo na vojničkoj obuci početkom te 1990, još je bila živa SFRJ, iako su već tada počele rane pripreme za njenu smrt, sprovod i sahranu. Kasarna u Prizrenu, granična jedinica. Bili smo januarska klasa, zlo doba za mladu vojsku. Svakodnevna obuka po uslovima koji su bili dobri jedino ako ste krznena životinja.

Elem, da skratim sada kucanje, kopiraću deo iz tog starog teksta i citiraću sebe ovde:

Bio je simpatičan plavooki momak, povučen i tih, jedva primetan u društvu uprkos svojim popriličnim gabaritima. Preko dana pomalo strašljiv a noću napola budan, gurao je nekako prvih mesec dana vojničke obuke.

Početkom drugog meseca stigao mi je u paketu od kuće i dugo očekivani mali Philipsov brijač na baterije. Mali ali veoma efikasan i drag prijatelj svakog vojnika, naročito na mučnim jutarnjim brijanjima koja su se odvijala u hladnom vojničkom kupatilu iz čijih je poluzarđalih slavina tekla samo ledeno hladna voda, kao da stiže sa samog izvora šarplaninske Bistrice.

Pošto mi je ostala skoro puna bočica pene i gomila žileta za brijanje, odlučih da ih poklonim nekome ko ima najmanje materijalnih mogućnosti. Iako su te ’90. godine svi lepo zarađivali i slali svojim sinovima u vojsci bogate pakete pune kolača, sitnih potrepština i poneku paru, potišteni J nije od dolaska dobio ništa.

Nisam se mnogo dvoumio, prišao sam mu i pitao ga da li je dobio nešto od svojih iz Rijeke i ponudio ga istovremeno prelepim bajaderama koje mi je majka poslala u pozamašnoj količini. Uzeo je jednu i zahvalio mi se laganim treptajem kapaka već pomalo suznih  očiju. “Ne,” rekao je tiho, “siromašni smo i moji mi ne mogu slati ništa jer ni za sebe nemaju. Nemam se čime ni obrijati ujutru pre postrojavanja. Posudit ću od nekoga neke novce pa ću vratiti od vojničke plate kada je bude.”

Objasnio sam mu da su mi moji poslali od kuće mali električni aparat za brijanje i da mi je ostalo pene i žileta pa je bolje da nekome poklonim nego da bacam. Pogledao me je na sekund poluotvorenih usta i zatim me čvrsto zagrlio i briznuo u plač iz sve snage i potpuno iskreno.

Rekao mi je, na moje zaprepašćenje, da nije to očekivao od jednog Srbina jer je on Hrvat i da me od sada voli kao svog rođenog brata. Upitah ga kakve to veze ima sa našom nacionalnošću, naročito što sam odgajan da ljude delim na dobre i loše i da celu spavaonicu smatram jednom velikom divnom družinom, bez obzira na to ko je odakle i šta mu je zapalo rođenjem da bude, Hrvat ili Srbin, Slovenac ili Makedonac.

Ispričao mi je da su mu u društvu punili glavu pričama da mu je bolje da ne spava u vojsci i da će ga neki Srbin zaklati na spavanju i niko mu neće pomoći. Shvatio sam u tom trenutku zašto je on bio neispavan, zašto je bio povučen i rezervisan u društvu, zašto je teško disao. Zato što su mu neki zlonamerni, verovatno mladi ljudi, napunili glavu glupostima i naoružanog predrusadama ga ispratili u ruke ljudima koji eto, čekaju da on sklopi oba oka i bezbrižno zaspi. Da mu ja, neki random Srbin i ”vekovni neprijatelj” želim  nešto što zapravo nijednom biću ne bih uradio.

Jadni J bio je rob predrasuda i psihičkog iživljavanja pojedinaca u svom okruženju. Objasnio sam mu tog trenutka, a i kroz druženje potom, da ne bude neko kime će drugi manipulisati. Da misli svojom glavom i da može mirno noću da spava.

I tako, sedim sada i razmišljam da prebacim nekoliko tekstova sa tog starog bloga ovde, setim se tog teksta i u pola prebacivanja mi padne na pamet da bih mogao da pretresem fejsbuk, u nadi da možda J ima profil i da bih mogao da vidim šta radi danas.

I da, našao sam ga. I kao što vidite, ne pominjem ovde ništa više do prvog slova njegovog imena. Profil mu je zaključan ali ono što ima na javno vidljivim objavama ukazuje na čoveka koga ne bih voleo da kontaktiram, najviše zbog činjenice da su mu javnim objavama dominira šovinizam, ustaštvo i “Za Dom spremni.”

I sada mi je žao što sam išao da ga potražim na toj društvenoj mreži. A možda je i bolje što sam to video, ne znam. Jedino mi je žao što sam toliko godina živeo u ubeđenju da sam tada jednom uplašenom momku pomogao i otvorio mu oči. Ipak, izgleda da je rat odneo još jednu žrtvu.

One Comment

  1. 30/01/2012
    Reply

    Volim ove priče iz vojske, i moje su više za suze i smeh, jerb ono šta sam ja doživeo in radio u vojsci u Banja Luci je više sa film KOSA.
    Imao sam i ja svoje JOSIPE, a i pisao sam postove o tome, možda neke i ponovim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *